Mama, poplavljeni smo

Niko nije verovao u toliku snagu vode. Nisam ni ja, 

Nikada nisam pomislila da će reka koju svakodnevno prelazim odneti i izmeniti sve što znam. Nisam verovala da u jednom danu možeš da izgubiš sve što imaš.

Kad sam bila mala deda mi je pričao o poplavi koja se desila davne 1981. Tada je Kolubara probila nasip i potopila grad. Tada je deo gde živimo ostao suv. Zbog toga sam odrasla s ubeđenjem da smo bezbedni, zaštićeni od takve vrste nesreće. Ali, nikada i nigde nisi potpuno bezbedan. 

Danima je padala kiša i u šali smo nalazili razloge zašto se to dešava. Drugi su komentarisali kako ćemo svi da poginemo u vodu, a treći su pevali Nojevu barku od Riblje Čorbe. Nažalost, malo kasnije će se ispostaviti da je sve to bila istina. 

Četvrtak je bio crn i sumoran. Hladan. Iz autobusa na putu do fakulteta videla sam mnoga dvorišta pod vodom, Baričku reku koja je podivljala, pumpe za vodu koje smiruju situaciju. Bilo je potresno, pitaš se kako je sad tim ljudima i da li im je voda ušla u kuće i šta će da rade ako se stanje pogorša. Ipak, pokušavaš da razumno rasuđuješ, misliš nije strašno, to je malo vode, proći će, biće ti ljudi dobro, njima se to povremeno dešava.

Panika je počela na putu do kuće kada vidiš da je Kolubara velika kao nikada do sada ali te umiruje to što znaš da postoji nasip i da je sve kako treba. Uvek je bilo. Bezbedni smo. Biće sve u redu. Neće nas ništa zadesiti. Nikad nije. 

Žao mi je što sam bila toliko naivna. 

 

Petak je trebalo da bude normalan dan, kao i svaki drugi kraj nedelje. Loše spavam i kao da čujem sirene. Sirene ko sirene, često se čuju. Bude me, kao i zvonjava telefona. Onda shvatam da se nešto dešava. Niko ne zove ujutru ako je sve u redu. 

Sećam se da je tad mama došla izbezumljena iz prodavnice. Kaže da je u njoj velika gužva, da hleba nema i da je mnogo ljudi na ulicama. Hitna pomoć i vatrogasci su stalno prolazili ulicom. Tog jutra nije bilo struje.

Želeći da je umirim i da pokušam da saznam šta se dešava, uzela sam telefon i našla vesti. Umesto da je smirim, zanemela sam, knedla mi je zastala u grlu a želudac počeo da igra.

Uspela sam da kažem samo:

Mama, poplavljeni smo. Obrenovac je pod vodom. Doći će i do nas.

 

Advertisements
od Kapljica u Zemlji čuda