Dnevnik izgubljenih misli

Image

San se završava tako što ponovo nameštam frizuru pred izlazak na scenu i opet nešto ne valja. Jasno vidim svoje lice u odrazu ogledala iako su mi snovi ponekad mutni i bez boje. Budi me hladnoća i zvuk alarma jer je počeo novi dan i moram da budem u koraku sa obavezama, a tako mi se ne ustaje. U poslednje vreme se teško rastajem od kreveta, uvek bih bar još koji minut odspavala. Ipak mi teže pada kada se odvajam od njega. Kada ustanem znam da ću ponovo leći. Kada se pozdravim sa njim plašim se da to ne bude i poslednji put.

Otkud znam ja da li ćeš se ti predomisliti jednog dana ili ne. Strah me je da se nadam iako sama pomisao na neograničeno vreme sa tobom mi zvuči previše primamljivo. Ali opet, tako je lepo nadati se. Onome ko je prestao da se nada samo reci da se želje ostvaruju ako ih dovoljno jako želi, ja znam.

Žurim da stignem na autobus jer ne volim da kasnim i moram da budem tačna. Kafu sam još bunovna skuvala i pijem je u žurbi, sama, dok mi peče jezik, bez trunke uživanja, i to ne do kraja jer na satu brojke vrište da nemam vremena. Napolju počinje da sviće ali se i dalje vidi pokoja zvezda.

Hladno je. Rekla sam ti već da mi je slaba cirkulacija i kada šetamo se trudiš da svojim prstima zagreješ moje, i uvek naše ruke završe zagrljene u džepu tvoje jakne. Dok hitam ka autobuskoj stanici ne stižem da mislim na to kako da se zagrejem jer sam navikla na sve vrste hladnoće. Samo je početak težak, ali i to je u redu jer sam i ja teška sa njim.

U autobusu čitam knjigu. Rekla sam ti jednom da mi je to način da se opustim i da uživam pošto mi je pogled na predeo kroz koji prolazim svakog dana postao monoton. Udubljujem se u čitanje toliko da zaboravljam na svet oko sebe, kao da mi nije važan. A jeste, jer, ipak si i ti u njemu. I još ljudi koje volim.

Probijam se kroz jutarnju gužvu koja mi je svakodnevica i približavam se železničkoj stanici. Vozovi. Obećao si mi da ćemo jednog dana putovati njime jer nikada ranije Imagenisam. I pričao si mi kako si kao mali sanjao da voziš baš jedan takav voz, sa nekoliko lokomotiva, koji ispušta paru uz simpatičan zvuk.

Smejalice.

Smejem se. Volim ovaj grad, ovaj dan i sunce što ga greje. Volim ovu jurnjavu, ove ljude, decu što se gegaju i igraju. Ne, ne preterujem, nisam patetična, samo ponekad želim da podelim sa nekim lepu reč kao parče kolača, pa da još neko bude srećan pored mene. Takva sam. Samoća mi nije strana, ali je ne želim. Svet mi je lepši kada se gleda iz perspektive više nas.

Advertisements
od Kapljica u Zemlji čuda

Deca koja gledaju u nebo

Nama je zajedničko to što smo kao deca sa divljenjem posmatrali zvezde padalice i zamišljali želju. U početku smo mislili da su to avioni koji voze ljude daleko, zatim zvezde koje su rešile da nam se približe. Danas znamo da su to delovi neke komete koja je ostavila trag svog postojanja na našem putu oko Sunca. I znamo da većina živi kratko kada uđe u našu atmosferu, tek toliko da bljesnu, osvetle noć i zadive slučajne posmatrače sa Zemlje.

 Image

Želeći da se upoznamo i združimo sa onima koji imaju ista interesovanja, kao i da proširimo znanje o ovoj pojavi, došli smo u Istraživačku stanicu Petnica početkom avgusta na Letnju školu meteorske astronomije. Visoke temperature jer je leto bilo u punom jeku, kao i radovi na stanici koji su još bili u toku nas nisu sprečavali da ispratimo predavanja.

Dobra komunikacija sa predavačima i mogućnost za postavljanje pitanja i diskusije o nekim problemima i tokom slobodnog vremena probudila je i još više zagolicala naše interesovanje. Podstakli su nas da razmišljamo i da budemo praktični, da zavolimo prirodu i naučimo da se snađemo u njoj. Naučili smo dosta toga. Počev od rukovanja koordinatnim sistemima, preko računanja vremena i snalaženja u prostoru, upoznavanja sa sazvežđima, preko poznatih meteorskih rojeva, njihovog porekla, sastava, životnog veka, divljenja ljudi kroz istoriju pa sve do priprema za samo posmatranje meteora.

Imali smo priliku da slušamo one koji su nekoliko godina ranije kao i mi pohađali Letnju školu, slušali njihove uspomene, njihova iskustva sa rojevima i posmatranjem, ono što su oni naučili. Bio je lep osećaj čuti sve to kao i sama pomisao da ćemo jednog dana mi biti na njihovom mestu i možda novoj znatiželjnoj deci objašnjavati i pričati zanimljive stvari vezane za školu i meteore.

Tokom dana smo pratili predavanja, nakon večere smo imali video predavanja koja su nam držali ljudi koji žive daleko i koji su bili voljni da nas upute u nešto novo, družili se sa ostalima u stanici, čekali i fotografisali izlaske Sunca.

Bili smo oslobođeni pritiska, atmosfera je bila opuštajuća i prijatna sve vreme, kao u porodici koja mnogo voli astronomiju. Svi mi zajedno, polaznici škole i predavači, bili smo kao porodica.

Verujem da bih mnogo propustila da nisam otišla tamo. I ne bih stekla nove prijatelje, niti bih naučila mnogo toga.

I svaki put kada izađem napolje i kada mi se posreći da ugledam zvezdu padalicu nasmejem se, poželim želju i setim se jednog nezaboravnog perioda i vremena provedenog u letnjoj školi meteorske astronomije. Mi smo deca koja gledaju u nebo i vole zvezde padalice. Mi smo meteoraši.

od Kapljica u Zemlji čuda