Ja ili neko ko sam bio

Ljudi su ti koji prolaze dok ja ostajem da stojim nepomičan.

Ne pripadam njima, a nekad nisam ni sam svoj.

Onaj ko nije doživeo može samo da sluša i poveruje kako je moguće da ti se sve ono što si gradio sruši u sekundi. Ne, ne kao kula od peska koju sravne talasi. Nova kula može ponovo da se sagradi, lepša i bolja. Ali nju, onu koja me je volela, kojoj nikada nisam mogao da uzvratim istom merom, ista ona koja mi je krišom pisala plačući da ne vidim i ne saznam, ona koju sam uvek sretao nasmejanu i vedru, ona koja je znala da zatvori oči i zaigra uz pesmu koja bi joj se motala po glavi, nisam mogao da je vratim.

Tražio sam je, samo je bilo kasno kada sam shvatio da sam je nehotice ostavio na nekom od perona mog života. Zato i pokušavam da stanem mirno ispred ogledala i da bez prekora i osećaja krivice pogledam svoj odraz u oči. Ogledalo je ispaštalo. Nisam bio dovoljno jak. Ona je poput duha letela mojim mislima.

Ne mogu da je oteram odatle, zbog toga i bežim. Noći su mi postale dani, Sunce su mi ulične svetiljke, dom mi je kafana. Usamljeni sto sa crvenim stolnjakom na sebi me jedini dočeka raširenih ruku i upija moju bol. Dođem setan sa namerom da potisnem sve ono što mi leži na srcu, odem onda kada me trgnu iz polusna i sa izvinjenjem kažu da zatvaraju.

Postao sam samotnjak, ne govorim previše, posebno ne sa ljudima. Izbegavam njihovo kvazisaosećanje i unapred spremljene govore kako će biti bolje na kraju. A kraj, šta je sa njim? Da li on stvarno postoji? Ne vidim ga. Možda me je progutala crna rupa pa sam nehotice izgubio pojam o klasičnim zakonima i sujeverjima koji se poštuju. Sve ono čega se vi pridržavate, što vas vodi kroz život. Neću da preterujem, ponekad osetim da dele moj gubitak iako ne znaju moju priču.

I neretko me pitaju šta me muči.

„E, dragi moj“, odgovaram, „mene muči život. Ni poglavlje više, ni manje. Takvi kao što sam ja, dragi moj, ne dešavaju se često.“

Postao sam stara lutalica noći. Ona me je sakrila, čuva moje ime, moje greške.

I kada osetim da ne mogu da podnesem teret koji nosim, vratim se kafani. Tamo me pozdrave svirači kojima nesebično ostavljam svoju ušteđevinu kada me pogode pesmom. To se neretko događa. Da li imaju tu moć da zasviraju pesmu koja će me naterati da skočim na noge ili je nešto drugo u pitanju, ne znam. Čujem dobro poznate taktove i upoznam tajnu stranu sebe. Psovke izleću iz usta, natežem čašu i grlo kvasim vrućim i gorkim alkoholom. Pesme me progone, odbijaju se od zidove i udaraju u mene, govore o mom životu koji sam imao, koji sada živim, njoj. Sećaju me reči, varalice stare, teraju me ono malo suza što mi je ostalo da pustim. I neka. Kao da sam se pomirio sa tim, svojom dragom Sudbinom, samo da mi se ne podsmeva.

Zapevam iz sve snage, osvrnem se oko sebe i bacim čašu što sam do skoro grlio i posmatram kako celina puca pod silom, kako se raspršuje u bezbroj delića. Čini mi se da u tom trenutku zaustavim večnost. Ustvari, tad se samo ja zamrznem.

Zastanu i sažale se na tužnog lutalicu. Ima još dobrih ljudi koji će pogledom otopliti moje okove.

Pitaju me šta čekam, da li će se predomisliti, možda vratiti.

„Dragi moj, nekako“, kroz osmeh dodajem, „strah me je da se nadam. Još uvek sanjam taj peron na kom sam je nehotice ostavio.“

„Ne, ne mogu da se vratim, ona više nije tamo. Ona je sada negde srećna, zaljubljena, možda udata, okružena decom. Verovatno je i zaboravila da je jednom volela ovog propalicu i klošara.“

Jednom je verovala da sam njen san, verovala je da sam bolji.

Žao mi je što sam ugušio nešto toliko vredno.

Mogli smo zajedno da budemo nedefinisani. Ona moj nedonešeni izbor, ja njen nedosanjani san. Sada znam da je kasno.

Advertisements
od Kapljica u Zemlji čuda