Svetionik

Posvećena jednoj osobi i inspirisana njenim snom.

Rukom sam prelazila preko šara na podu na kom sam ležala. Raspoznajem ih po prstima, drvo, posve staro. Škripi kako načinim mali pokret. U vazduhu vlaga, miris soli i talasa. Oslanjam se na laktove da malo bolje osmotrim prostor oko sebe. Zaslepljuje me belina dana, kao da sam dugo spavala, a opet kao da sam trepnula i našla se ovde. Na nepoznatom mestu.

Čekam malo da mi se oči priviknu na svetlost, zatim pogledom istražujem, pitam. Ne dobijam odgovor. U uglu prostorije nahvatano paučine, pored sistem sočiva, čudne zarđale mašine. Zidovi ispucali, skoro požuteli od vremena, na njima crno-bele slike mora i blodova što plove. Postojao je i veliki prozor. Osmatram malo bolje i hvatam sebe da se nalazim na neobičnom mestu. Soba u kojoj sam, kružna je.

Pomišljam da ovde niko nije skoro boravio. Na policama stare knjige, enciklopedije od pre nekoliko vekova, osećaj usamljenosti i sete, ali i mira. Na stolu mali globus. Pored njega mnoštvo hartije. Koliko god odavalo utisak nečeg starog, mesto na kojem sam se nalazila je odolevalo godinama i nosilo svakodnevicu u sebi.

Koračala sam poletno i lagano ka prozoru, uživajući u svakom koraku koji bi napravila moja bosa stopala. Mogla sam da se zamrznem u večnosti. Sve oko mene je ionako bilo toliko nestvarno, a ja sam bila prolazna kao utvara. Možda bi moja silueta mogla da počiva na jednoj od slika na zidu. Tako bi deo mene zauvek ostao ovde.

Prilazim prozoru kao dete koje se opčinjeno kreće u pravcu mirisa omiljenog kolača sa cimetom. Kako se približavam, tako zvuk u mojim ušima dobija veseliju boju, diše i kreće se. Oživljava i utihne na tren, pa ponovo počne. I najednom, kao onim bajkama, ako uopšte verujete u njih, ostajem opčinjena prizorom pred sobom. Ispred mene  pružao se beskrajni morski svod. Nebo, pomodrelo od suza koje je isplakalo, ogledalo se u moru. Vetar ih je milovao, kovitlao oblake i rukama vajao vodu kao glinu.

Koliko bih samo volela da mogu nekome da kažem kakvo je ovo mesto, koliko sam srećna što ovo posmatram, koliko bih volela da znam zašto sam baš ovde. Želela sam da podelim to sa nekim, makar se taj neko pravio da me sluša. Ali, nisam morala da tražim i da se osvrćem, nije bilo potrebe da pokušavam, postala sam svesna da sam se najednom zadesila ovde. Na neki način sam bila počašćena, a na drugi kažnjena.

Shvatila sam. Bila sam na zaboravljenom mestu, zatočena. U svetioniku. Čekala sam, kao i ovo mesto, da se neko seti mene. Čekala sam nekog da me nađe. Negde, nekada..

Advertisements
od Kapljica u Zemlji čuda

Poslednja

Ostala sam bez snova u tišini mračne sobe sivih zidova.

Htedoh da ih prodam za jedan osmeh i tračak radosti. Umesto toga, otrgnuti su iz mojih ruku. Sad je samo ostao prazan svemir u njima. Savršen haos ničega. I potpuni mrak, ali kažu da se navikneš pa ubrzo uočavaš oblike u njemu. Ovi oblici su jezivi, iskrivljene i izopačene konture crnila, vrište i grohotno se smeju. Unose se u lice, podsmevaju se, okrenu se i odu. Kasnije dođu novi. I u krug. Čak sam i iscrtala jedan oko sebe kako bih oterala strah, oko vrata nosim peščani sat. Povremeno ga okrenem, sačekam da iscuri crveni pesak, zamislim želju i pokušam da vratim vreme. Ništa se ne dešava, umesto da ukradem od vremena ono meni teče i ide na moju štetu. Zato i kradem osmehe i srećne trenutke da bih ih kasnije kao šibice palila jednu po jednu u pokušaju da se zagrejem i usrećim.

Krenem da bežim, ali me uklete ruke zaustave i odgurnu. U zvuku tupog udarca u hladan i vlažan zid najednom se zalepim za zemlju boreći se za dah. Gledam u mrak i zgrčenim prstima tapkam o pod. Mogla sam da osetim nečije prste u kosi i snove što su se mešali sa mojima.Nestalo je sve.

————————————————————————————————–

Nestala sam onog trena kada nisam uspela da te nasmejem, ugasila sam se kada si spustio pogled i odlutao. Onda kada mi nije uspelo iako nisam htela da odustanem. Jednom su mi rekli da će proći. Ubeđivala sam sebe dok nisam poverovala u to. Vreme. Postadoh njegov rob. Čuda ne postoje.

Ostavljeni su ožiljci da sećaju na ono što je nekad bilo. I boleće, krvariće, kao i sada. I šta mogu da uradim? Da u crnilu uočim dugu i potrčim ka njoj. Možda.. Možda pronađem sve deliće ogledala koje sam davno razbila i ponovo ih sastavim. Vratim svoje snove. I u noćima bez zvezda i mesečine ih jedva čujno dozivam i krećem put svog eha što odzvanja. Tišina, ponovo bežim od stvarnosti. Nadam se poslednji put.

od Kapljica u Zemlji čuda