Izgubljena

O njoj se pričalo mnogo toga, da je dete noći, viđena u najmračnijim delovima uklete šume u noćima punog okrnjenog Meseca. Kosa joj bila nepregledno dugačka, poneki pramen joj je padao preko lica. Utočište za slepe miševe i ostala bića noći. Oči uvek suve, ispijene, upale, obrazi izbledeli. Nestvarno je bleda i nepostojana. Prokleta. Niz prste joj se slivala kišnica pomešana krvlju. Nokti su joj bili dugački i šiljati. Pod njima se nalazila sva ona zemlja kroz koju je kročila.
Obučena u dronjke, iscepanu i polutrulu crnu haljinu sa dosta zakrpa na sebi. Golih kolena, bršljen obmotan oko leve noge, bosa stopala puna ožiljaka koja su prošla mnogo toga.
Pogledom je pratila sve. I govorila je tišinom bolje od svih. Kažu da je i kao devojka bila povučena i brižljiva. Pričalo se.. pričalo se da je kao mlada pobegla od toplog doma u potrazi za nečim. Da nisu znali da li je uopšte živa dok nisu čuli da je u drugom gradu, da živi među prosjacima i beskućnicima. I dok nije zavladala kuga, crna smrt, opšti pomor. Priča se da je lutala ulicama tog grada, zaustavljala nezainteresovane prolaznike i mrmljala im nešto. Priča se da su ti ljudi posle umirali u strašnim mukama, ne stižući da udahnu miris novog jutra. I da su je jednom videli kako nemo miče usnama gledajući u nebo i da je posle toga nekoliko dana neprestano padala kiša.

Optužili su je da je paganka. Veštica. Da seje bolest, nesreću. Smrt. Uhvatili su je, zatočili u kulu dok nekolicina poglavara ne odredi njenu sudbinu. A sama sudbina joj je došla kao kazna. Teret koji je nosila sa sobom, pored slomljenih krila koja su se vukla za njom dok bi hodala. Čeznula je da izađe, da se oslobodi. Dani su prolazili, ali se svaki činio kao poslednji i kao najgori košmar. Noć joj je pomogla. Noć ju je prigrlila, sebično je nedajući nikom. Jednog jutra su zatekli praznu ćeliju.
Priča se da je pobegla, mnogi kažu da je nestala,niko je nije video kako se iskrada. Tražili su je svuda, pregledali svaki ćošak. Nije je bilo. A noću bi čuli u obližnjoj šumi strašne krike ljudi koji se nikada nisu više vratili iz nje. Jedino što su znali su čuli od momka koji je preživeo, vratio se iz šume izbezumljen, buncao u groznici i umro. Da je tamo devojka poludela od bola i nemira što krije u kosi, da u noći punog meseca sebi uzima žrtvu. Da je strašna kao sama smrt. I da ipak ima nešto milo i krhko u sebi što mami sve putnike zalutale u pogrešno doba. Da je nemilosrdna, buntovničkog srca. Deluje kao da hoće da pomogne, da joj treba pomoć dok ne pokaže zube kakve dosad niko nije video i dok ne postane kasno. Dok ne dođe po svoje.

Kružile su glasine da će se vratiti, da će naneti još bola i zla, da će prokleti svaki kamen pored kog budu prošli i svaki izlazak sunca onima koji to zaslužuju. Unosila je strah u kosti, deca su je pominjala u strašnim pričama plašeći mlađe od sebe, a stariji su u potaji strahovali od nje. Priča se prenosila generacijama, zapisana je u knjigama toliko puta. Avanturisti i hrabri su je čekali da se pojavi, izazivali, kukavice u njoj nalazile izgovor i krivca za sve loše što im se dešava. Nije je opkolila paučina zaborava. Priča je prerasla u mit, zub vremena u legendu.
Znam da je to istina. Vekovi su prošli od tog događaja, ali se pojavljuje u snovima vidovnjaka, otrovnih reči i pogleda. I dalje se ta šuma zaobilazi i kroz nju prolazi samo onaj ko mora. I dalje veruju da ona postoji. I da i dalje njen nespokojan duh tumara i traži sebi utočište.

Advertisements

Pismo jednom Sanjaru

Želim da zatvoriš oči dok ti pričam ovu priču. I zamisli da sam je napisala mastilom na staroj hartiji koja miriše na stare knjige koje si posle toliko vremena našao. Da sam lagano presavila papir, ubacila ga u žuti koverat, adresirala i poslala. Zamisli da ti je danas to pismo doneo stari dobri poštar iz ulice i da si začuđen. Sedaš kraj prozora i dok napolju pada sneg, ti piješ čaj i otkrivaš reči koje su uklesane u papir. Verujem da ćeš pomisliti da je greška, ko još danas šalje pisma kad su tu savremeni načini komunikacije? Ali pismo nije zalutalo u vremenu i stiglo je na pravu adresu. Postoje ljudi koji vole i vrednuju iste stvari kao ti. Nisi sam. Zato i hoću da ti ispričam jednu priču, a ti iskoristi svoju maštu koju imaš na pretek i naslikaj sliku u svojim mislima dok čitaš. Hajde!

Jednom sam od drugarice dobila jedan čudan poklon. U šakama mi je ostavila neobičnu narukvicu, uz reči da je posebna. Sam prvi utisak je bio takav. Na koncu su bili nanizani nepravilni oblici glatke površine, ni bele, a ni sedefaste boje. Na svakom deliću i najmanji tračak svetlosti je iscrtavao dugu. Bila je čudna sama po sebi. Rekla mi je da je uvek držim kraj sebe i da je u noćima punog Meseca stavim na mesečinu i zamislim želju.
Rekla je još i to da su ti delići kamenčići sa Meseca. Moram da priznam da su bili čarobni.

U priču nisam verovala, kao ni u želje, bar u slučajevima kada nešto sebi poželim. Njene reči sam prepustila zaboravu dok se jedne večeri nisam dosetila sasvim slučajno. Ili ipak ne. Ne verujem ni u slučajnosti. Kako bilo, oči su mi preletele nebom dok se nisu zaustavile na beličastom krugu koji je naspram tame vedre jesenje večeri sijao. Dodirnula sam narukvicu. Grlila je moju ruku kao da joj je draga prijateljica i grejala je. Zamislila sam želju. Narukvica je izgledala još tajanstvenije. Možda mi se učinilo, ne znam ni sama. Videla sam dečaka na Mesecu. Stajao je i mahao mi je. Sigurna sam da je mahao baš meni, iako je toliko sićušan izgledao, kao da nas cela večnost deli. Podigla sam ruku na kojoj je bila narukvica. Uzvratila sam mahanje mom nevidljivom prijatelju.
Listovi sa kalendara su opadali kao lišće u septembru, a narukvica je ležala u kutijici sa ostalim nakitom. Zašto, ne znam ni sama kao ni to da li mi se želja ostvarila. Ali sam se obradovala kada sam je videla ponovo i bilo mi je žao što sam je ostavila i zaboravila na nju.

Bilo mi je jasno. Kamenčići koji su bili nanizani na konac su zaista sa Meseca. Sigurna sam da je tako i da istu takvu narukvicu ima moj nevidljivi drug koji tamo živi. I verovatno je sudbina narukvice da onaj kome pripada ovde na Zemlji bude neko ko će vratiti osmeh dečaku sa Meseca na lice i učiniti ga manje usamljenim. Sanjaru sa Meseca. Zato se smešim, stavljam je na ruku i ostavljam poruku da sam izašla da prošetam, da ne brinu. Idem ponovo da nađem Mesec pored Oriona i da mahnem malom Sanjaru. Možda ponovo pomislim neku želju, ali sam sigurna da ću, bilo da se želje ostvaruju ili ne, ponovo doći da mahnem. Nekad je i to dovoljno.

Sad otvori oči. I prvi put kada budeš šetao i kada na nebeskom svodu budeš video Mesec, osmehni se dečaku iz moje priče iako ga ne vidiš. On će to videti kao treptaj zvezdice sa jedne lepe, plave planete blizu. I biće srećan.

Priče imaginarne osobe- Kako sam postala stvarna

Jednom je dečak pisao priče. Svoje misli i ciljeve je krojio, ispisivao duge stranice papira. Sate i sate je provodio tako radeći, sakriven od pogleda znatiželjnih. Dečak. Ko zna šta ga je mučilo i tištilo kada je rešio da nas stvori. Kada je odlučio da nam se poveri, da nam podari svoje težnje i nade, da proživi i ostvari svoje snove kroz nas.

Ti si junak druge priče. Isto dečak koji je tragao za nečim. Potrudio se da tvojoj priči da suštinu, udahnuo je život u nju. Zbunjen, setan i večito usamljen. Dugo posmatraš zalazak sunca dok sviraš gitaru. I tako se pitaš šta nosi sutra. Ostao si zamišljen gledajući negde prazno.

Stariji si od mene. Nedugo pošto si napisan, dečak je zabeležio i moje postojanje na ovom svetu. Zajedničko nam je to da tražimo. Za razliku od tebe, ja nemam svoj oblik. Ja sam dah prašine na vetru, jedna sablasna senka za koju je vreme stalo. Osuđena da luta svetom, poruka u boci koja nikuda ne plovi. Čekam da postanem stvarna, iako biti imaginaran ima svoje prednosti ponekad. Do tada ja pričam svoje priče.

Dečak nas nije ostavio da odolevamo zubu vremena na parčetu hartije u nekoj fioci. Saživeo je sa nama čim nas nije zaboravio. Evo ga, rešio je da nam podari i malo svoje radosti. Lepe i zaljubljene misli mu gospodare srcem. Od sada, naše priče su spojene. Postaju jedna. Rešio je da te pronađem. I da budeš srećan.

Reči samo naviru. Ja letim bezvoljno nebom, nošena krilima leptira. „Još jedan tužan dan“, piše dečak. U daljini osećam okidanje nečijih prstiju o žicu. Boje mi se rasipaju pred očima kao vatromet. Putuje neka setna melodija. U njoj me tiho dozivaš, iako to ne možeš da znaš. Ličiš mi na sanjara. Nekoliko njih sam do sada srela. Znaš, uskoro ću ti reći kako želim da postanem jedna od njih. Polako ti prilazim, sedam pored tebe. Ne obazireš se.

Ne možeš da me vidiš. Još malo ću da uživam u tvojoj muzici iako saosećam sa njenom tugom. Lepo bi ti stajao osmeh. Ja ću ga nacrtati. I obrisom nečega što ljudska bića zovu ruka dodirujem ti rame. Trzaš se. Tišina. Podižeš glavu, pogled ti se zaustavlja.

Oči su ti prozirne, izgubih se u njihovom beskraju. Vodi me neka čudna svetlost. Ti me vidiš.

-Da li to znači da..?
-Našla si me. Ja sam te stvorio, postala si stvarna. I baš onakva kakvu sam te zamišljao u zvezdanim noćima.

Stvorila sam se.

Dečak se zadovoljno smešio odloživši pero. Otišao je da oživi još nekoga.

Sneg

Još kao mala uživala sam u snegu, zima mi je, verujem kao i ostaloj deci, bila nezamisliva, tužna i dosadna bez njega. Sećam se da bih sa nestrpljenjem gledala kroz prozor i čekala da padne, ujutru ustajala nadajući se da ću zateći beli prizor napolju. Zimski dani bez snega su monotoni i hladni, priroda setno sni, a ljudi se ogledaju u sivilu vremena. Zato sam mu se oduvek radovala kada bi nam dolazio u posetu, kao članu porodice koji živi daleko i koga dugo nismo videli. Obula bih svoje, uvek veće cipele, stavila rukavice na ruke i izjurila iz kuće da se igram. Nespretno bih se gegala i gazila po snegu, uživajući u zvuku koji stvaraju moji tragovi koje sam upravo stvorila. Nikad mi nije smetala hladnoća, to što je vetar prljio i crvenio lice, to što su mi ruke mokre i što mi se dah pretvara u kovitlac bele pare koji se mešao sa prahom koji je padao. Zanosila bih se tako, makar i sama, igrala bih se po ceo dan, lezala na beli pokrivač i posmatrala nebo iznad sebe, mahala nevidljivim avionima stvarajući anđelčiće u snegu. Onda bi me obično mama zvala da se vratim kući kako se ne bih razbolela. Da, lepe uspomene me vezuju za zime mog detinjstva.

Kako sam odrastala, zime su mi gubile svu onu čarobnost koju sam osećala ranije. Volela sam je, naravno. Oživljavam smeh i vrisak dok se spuštamo sankama niz nizbrdicu ruku podignutih uvis, listam bezbrižne dane na selu kada smo se klizali na zaleđenoj ulici imitirajući putujući cirkus, naše takmičenje u pravljenju što većeg Sneška Belića. Nekada bih bila toliko uporna da sam gurala grudvu koja je veća od mene same, želeći da budem bolja od ostalih. Tih godina su počinjale i obaveze i sve je bilo manje slobodnog vremena.

Kalendar se cepao, i dešavalo mi se da se tokom leta na tren uželim zime i njenih prednosti. Priznajem, dolazile su mi tužne zime, neretko bih čeznula za prolećem i Suncem. Pamtim večeri kada ceo grad izgleda kao da je neko posuo vanilin šećer svuda nimalo ga ne štedeći. Nebo bi bilo vedro, divila bih se Orionu i svim svetlim zvezdama koje bih spazila. A kada bih spustila pogled, oči bi mi zasuzile od sjaja zvezdica što su se krile u toj belini naizmenično namigujući mi. Nisam bila sama, prijale bi mi takve šetnje uz muziku. Jutra bih dočekivala sa osmehom, radovala se svakoj pahulji što je pala i što će pasti, dane provodila sedeći pored prozora povremeno čitajući knjigu, a povremeno gledajući kroz njega.

Ispunjavala sam tako album svojih uspomena.

Rekla bih vam da mi je u jednom trenutku bilo dosta i zime i snega, ali ću se ugristi za jezik i reći kako to samo nije bila moja zima. Ona je prošla, došla je nova, nadam se bolja.

I evo, brojim dane, zima je već odavno došla, praznici proleteše, a od snega ni traga. Plašim se da nije zalutao i zavejao negde gde ne treba, iznenadio nespremne ljude. Plašim se da me je zaboravio, možda još uvek oseća moj gnev od ranije koji se rodio kao posledica previše slučajnosti. Plašim se da je pomislio kako mi nije više potreban i kako mogu bez njega.

A ja sedim pored prozora i čekam. Budim se i dalje nadajući se da ću ugledati beli prizor pred sobom. Kao u snovima, beli i nestvarni. Uzmem ponešto i pročitam, nacrtam, i dalje sedim pored prozora, gledam na sat, još uvek čekam. Dođi. Ja ne odustajem tako lako, nemoj se igrati sa mnom!

Ne nedostaješ samo meni, traže te i deca ovog grada, duhovi detinjstva našeg su nespokojni jer mu fališ. Treba nam da ponovo naučimo korake pahuljica koje se rađaju daleko iznad nas, a umiru na našim dlanovima ili u zagrljaju sunčevih zraka. Zavej puteve što su se dosad ukrštali, poštedi tužne i nesrećne. Ne pokrivaj mrvice ostavljene za ptice koje su ovde ostale. Unesi malo radosti, idile i muzike. Nemoj da se srdiš, ne želiš da te iko pamti po lošim stvarima! Ostani dosledan sebi, svetlucav, čaroban i spokojan u beskraju. I dođi nam. Mi, mala i nebitna bića te čekamo već dugo. Vrati nam se opet.

Priče imaginarne osobe- O Nedefinisanoj

Plešući sa zvezdama i pecajući u moru snova sa Mesecom, naslušala sam se pravih priča. Nešto su mi šaputale samo zvezde, a ostatak se kao sitan vez izvezen srebrnim nitima ukazivao u vodi dok sam zabacivala udicu. Sedim tako i slušam, zanesem se, to vam je divan osećaj. Tako slušajući mogu da provedem i tri večnosti ako želim.
Stoga hoću da nešto i podelim sa vama. Ova priča neće biti poučna i neće nekima imati smisla, neće izazvati nikakva posebna osećanja,ali možda zaiskri nešto u vašim mislima.
Ovo je priča smeštena u jednoj hladnoj zimskoj večeri. Magla je obgrlila ulice jednog velikog grada, svojim prstima milovala prolaznike, takmičila se sa uličnim svetiljkama pokušavajući da ih sakrije. Spokojno veče. U daljini zvuk zvona obližnje crkve. Jedan konj što galopira godinama u istom smeru i uvek pun gradski trg. Mesto gde se spajaju sudbine ako one uopšte postoje, susreću lica, stiču nova poznanstva, obnavljaju stara.
Nedefinisana je bila spokojna, stopila se u masi, upijala svaki tračak radosti u sebe. Uživala je u večeri sa namerom da jednom biću ulepša obeležavanje još jednog leta koje je minulo.
I znate, kada pomislite da je sve savršeno, kolo se okrene, a klupko zamrsi. Nedefinisana je pogledom spazila Strah kako nonšalantno sedi na obližnjoj klupi. Oči su joj se izmenile, dah zaledio, pogled sve podrobnije posmatrao, probao da se zavara. Nedefinisana se ukočila, Strah nije obratio pažnju. Vrebao je iz prikrajka. Strah je čekao Prošlost, Strah je uvek bio povezan čudnim vezama za Prošlost iako ih verovatno nikada ne biste sastavili, ali kockice nisu htele da igraju tu igru.

Bilo kako bilo, Nedefinisana kao neko čije je i postojanje i svrha na ovom svetu znak pitanja ili jedno veliko ništa je mogla samo da naslućuje šta će uslediti. Ali osećaj nikada nije varao. A najgora moguća kombinacija je da vam Strah poleti u zagrljaj Prošlosti i da budete prisutni tom činu. Što se i ostvarilo. Strahu su se usne razvukle u osmeh, pohitao je ka Prošlosti.

Odužila bih vam priču ali bojim se da bi stranice bile umazane mastilom i ništavilom koje je tada Nedefinisanoj oprljilo kožu. Ne shvatite me ružno. I mene je zabolelo slušajući ovu priču. Boraveći među ljudima mi je postalo jasno da ne valja dirati u sećanja. Treba ih oživljavati sa osmehom, a ne uništavati ono malo lepog što pamtite. I miriti se sa onim što se ne može promeniti. Jer, i Sadašnjost će jednom postati Prošlost, a Strah će uvek biti tu. I spojiće se opet, kao da je negde zapisano pravilo. Paraće sreću, susret će biti surov.
To prijatno zimsko veče je nekim nebitnim prolaznicima bilo obično, zaljubljenima divno, tužnima bez mesečine. To veče su pričali da su videli siluetu kako gubi boju i nestaje u magli. Neki kažu da su je videli kako beži ka budućnosti, drugi da je pala u zaborav. Na vama je da odlučite, ali duboko u sebi verujem da je posle svega našla razlog da se smeje i da se pronašla.

Priče imaginarne osobe – Lutajući

Ovih dana sam primetila čudno komešanje među ljudima dok nisam čula u priči prolaznika da je vreme praznika. Nije mi baš jasno otkud to i čemu, ali sam shvatila da je to poseban period kad se slavi, posećuju prijatelji, odmara i kada je porodica na okupu. Sve je vedrije, viđam više ljud nacrtanog osmeha. I postalo mi je jasno. Svakome je potreban trenutak kada želi da se opusti i da zaboravi na brige i probleme.

Praznici promene ljude. Više praštaju, žele lepe stvari jedni drugima, vole, poklanjaju. Ulice ovog i svakog drugog grada sijaju i osećaju svaki korak, svako naivno skakutanje. Radovala sam se ovih dana vašoj sreći. Platno je bilo oslikano vašim najlepšim trenucima, beležila sam reči, pamtila pesme. Nosila sam pahuljice smeha, raznosila ih vetru. Letela, pa se opet tiho povlačila u samoću. I tada bih videla slike dečaka koji čeka na nešto. Zašto baš to i zašto baš njega, ne znam. Tužan je i usamljen, stvaran! Svira i svojim prstima šalje nedosanjane snove žicama gitare. Onda nastavim da samujem i sanjarim još malo i na kraju se vratim među ljude kao senka.

Divim vam se, bića ovog sveta koji posmatram. Imate sve što bi vas činilo srećnim. Sunce vas dočeka svakog jutra, kiša vam ljubi lice, volite, voljeni ste. Ali ne znate. Ne umete da se radujete oblaku, nasmejanom prolazniku, novom danu. Ne znate da cenite to što imate, a tražite još. Zanimljivo mi je da vas gledam, želim da vam se priključim iako vam ne bih izmenila svakodnevicu. Ali bih možda svojim postojanjem učinila nešto vredno toga da me neko pamti.

Živite, smejte se i plačite. Ja vas gledam. I hrlim ka novim jutrima, u zagrljaj Mesecu da zajedno pecamo u moru snova dok se ne ostvarim i ne počnem da mu se divim sa tla kao biće koje diše i postoji.