Prema jednoj legendi, nekada davno bića na Zemlji nisu verovala u ljubav. Lakše im je bilo da budu sumorni. Bili su sebični, nisu želeli da dele svoju sreću. Nemojte ih odmah osuđivati. Oni nisu znali da ona postoji, nisu mogli da razumeju. Naravno, kao i u svakoj priči, postojao je izuzetak. To je bila Ona, verovala je u stvari koje ostali nisu mogli da osete i da vide. Kako je rasla njena ljubav prema zvezdama, novom sunčanom danu, pa i bićima koji su je osuđivali zbog toga što nisu mogli da je razumeju i zbog toga što je drugačija, dobijala je krila, postajala sve lepša i čarobnija.
Noću bi se iskradala i letela do zvezda, družila se sa njima. Pričala im je priče. Crtala sazvežđa. Zavolela je Mesec, plesali bi satima uz tihu muziku dok se Sunce ne bi, po ko zna koji put, rodilo na istoku. Jedne noći je rešila da pospe parčiće svoje radosti na ostale ljude, da ih nauče da budu srećni, pa da se zajedno smeju. Zamahnula je svojim krilima, vinula se u nebo. Samo što je iz vrećiće radosti počela da posipa svetlucavu prašinu, strela, ohola, nevidljiva i otrovna, probila joj je srce. Nije kriknula od bola. Ostala bića nisu obratila pažnju, pogodili su u nju, metu, mislivši da želi da im učini nešto loše, hteli su da se odbrane. Nisu pokušali, nisu hteli.. Mesec je u znak žalosti okrenuo svoj srebrni smešak, rastužio se i sakrio, zvezde su prestale da trepere na tren.
Parala je vazduh svojim padom. Reka ju je dočekala raširenih ruku, da poslednji uzdah ispusti u njoj i pokloni joj poslednju suzu. Sprala je krv, razlila njene priče i sećanja poput boja koje je nespretni slikar slučajno pomešao. Našli su samo njenu vrečiču radosti. Praznu, poput njihovih zarđalih srca. Svetlucava prašina se rasula u beskraj čuvajući uspomenu na nju.
Zato, ako ikada pogledate svoj odraz u reci i primetite da se smejete i da vam oči neobično sijaju, znajte da ste jedna slika njenih sećanja. Jedno od njene dečice, trunka prašine radosti. Počastvovani ste.
Za sve one koji sanjaju, vole i plaču.
lovewithmylost 