Ovde sam

 

Dete slučajnosti i tužnih uspomena. Neka ružna sećanja. Svi vide sasvim obično biće koje se ni po čemu ne razlikuje od ostalih lica. Stapa se u masi. Ali, kada mesečina postane jedina svetlost, pa čak i onda kada je nema, osećanja me posete. Kažu da sam im nedostajala dok je Sunce sijalo, rešili su da me obiđu, da vide kako sam. Kažu i da su došli da mi navuku osmeh. Lažu. Suze su mi jedine drugarice u ovim besanim noćima, sa njima krećem na počinak.

Nemam kome da se vratim, kažem da sam dobro, da se požalim kad je loše. Sedim i plačem sama, ne mogu glavu da položim na nečije rame, pričam tiho. Desila sam se, nisam imala priliku da biram. Ne znam da li bih to htela, možda bih prešla u druge svetove. Davno sam te tražila po njima. Na tren pomislih kako sam te pronašla.

Jedna spava, druga se budi, ustaje. Korača neprimetno ka vratima. Ne boji se mraka. Prolazim. Ulazim u dugačke hodnike mašte. Pružaju se unedogled. Sa jedne strane sivilo, na drugoj proleće. Na zidovima fotografije nekih bezbrižnijih i radosnijih vremena. Njih gledam kada ne mogu više sadašnjost. Sve su one sahranjene, potisnute, oplakane. Na njima topao dan, siluete nekih dragih ljudi. Sada, kosa isečena, kao da sam je sekla u košmarima, šake izgrebane, srce izjedeno i iskidano.

Ni tišina nije ono što je nekada bila. Stapa se sa očajem. I trenuci kada ostanem sama. A vidim ih, ljude, mahom užurbano i neprimetno prolaze. Pojavljuju se bleda lica niotkuda, boja im postane živa i topla, pa opet blede i nestanu u daljini. Uglavnom ćute. Pokatkad se okrenem za njima, da ih upamtim, nekad ih dozivam u nadi da će se vratiti po mene. Samo prolaze..

Stojim. Nemam snage. Kuda napred? Davim se, nestajem u talasima nemira, imaju slan ukus. Zatvaram oči, predajem se, pognute glave posustajem. Nosite me daleko odavde, znam da im nikada nisam bila toliko draga čim su rešili da me napuste.

Stojim, iako me sve nagoni da bežim. Ne znam gde, išla bih bilo kuda, trčala, ne bih se osvrtala za sobom, što dalje odavde, sa bilo kim, pa makar i sama, po vejavici sećanja, daleko od svega. Čujem dobovanje svog srca, predoseća i upozorava, ruke zbunjeno lutaju vazduhom. Dani ne protiču, paraju kožu, ostavljaju tragove.

Vazduh postaje teži i vlažniji. Hladnoća. Nestaje boje, sve oko mene postaje crno i belo, gubi oblik. Pregršt senki. Niti tuge. Krvavim prstima grebem te zidove nekadašnjih hodnika mašte. Pravim im ožiljke da liče onima što su iscrtani na mojim dlanovima koje nisu ništa dobro donele. Oseti, plači i ti!

Zatim usledi iskrivljeni osmeh, vodene oči, prazan pogled. Setim te nekad, zar ne? Krećem besciljno. Odjek, tup i lenj. Koraci nikuda ne vode. Rekoše da nastavim da plešem, šta god da se dogodi. I oni žive, rešeni su da se bore. Nikada nisam ni bila ništa više od jedne fiktivne osobe koja je krasila nečije misli, grejala nečiji dan.

Vratila bih ti se. Dozivala te ponovo. sa tobom gledala zvezde, pa zatvorila oči. Dugo i srećno ćutala.

Vreme je da krenem. Rodiće se Sunce. Treba da zaspi i da se istovremeno probudi druga ja koja se raduje novom danu i cvrkutu ptica. I znam, srešću te negde. Nasmejaću se, a onda jedva čekati noć. Još jednom da pobegnem od tebe, skrenem misli, bar pokušam. Lutaću tim beskrajni hodnicima mašte, povremeno lošeg sna. Gledaću te slike, proživljavaću ih ponovo, prežaliću, u krug. Možda zapevam. I opet ću biti tu. Praplaviće me tuga, skrenuću pogled u stranu. Sanjaću.

 

Inspirisana pričom „Iza kapaka, iza tišine“ i još nekim, nezapisanim.

Advertisements
od Kapljica u Zemlji čuda

Reka

Prema jednoj legendi, nekada davno bića na Zemlji nisu verovala u ljubav. Lakše im je bilo da budu sumorni. Bili su sebični, nisu želeli da dele svoju sreću. Nemojte ih odmah osuđivati. Oni nisu znali da ona postoji, nisu mogli da razumeju. Naravno, kao i u svakoj priči, postojao je izuzetak. To je bila Ona, verovala je u stvari koje ostali nisu mogli da osete i da vide. Kako je rasla njena ljubav prema zvezdama, novom sunčanom danu, pa i bićima koji su je osuđivali zbog toga što nisu mogli da je razumeju i zbog toga što je drugačija, dobijala je krila, postajala sve lepša i čarobnija.

Noću bi se iskradala i letela do zvezda, družila se sa njima. Pričala im je priče. Crtala sazvežđa. Zavolela je Mesec, plesali bi satima uz tihu muziku dok se Sunce ne bi, po ko zna koji put, rodilo na istoku. Jedne noći je rešila da pospe parčiće svoje radosti na ostale ljude, da ih nauče da budu srećni, pa da se zajedno smeju. Zamahnula je svojim krilima, vinula se u nebo. Samo što je iz vrećiće radosti počela da posipa svetlucavu prašinu, strela, ohola, nevidljiva i otrovna, probila joj je srce. Nije kriknula od bola. Ostala bića nisu obratila pažnju, pogodili su u nju, metu, mislivši da želi da im učini nešto loše, hteli su da se odbrane. Nisu pokušali, nisu hteli.. Mesec je u znak žalosti okrenuo svoj srebrni smešak, rastužio se i sakrio, zvezde su prestale da trepere na tren.

Parala je vazduh svojim padom. Reka ju je dočekala raširenih ruku, da poslednji uzdah ispusti u njoj i pokloni joj poslednju suzu. Sprala je krv, razlila njene priče i sećanja poput boja koje je nespretni slikar slučajno pomešao. Našli su samo njenu vrečiču radosti. Praznu, poput njihovih zarđalih srca. Svetlucava prašina se rasula u beskraj čuvajući uspomenu na nju.

Zato, ako ikada pogledate svoj odraz u reci i primetite da se smejete i da vam oči neobično sijaju, znajte da ste jedna slika njenih sećanja. Jedno od njene dečice, trunka prašine radosti. Počastvovani ste.

    Za sve one koji sanjaju, vole i plaču.

od Kapljica u Zemlji čuda

Savršeno izgubljenoj

Nikada do sada nisam upoznala nekog ko tako tiho plače, tiše i neprimetnije od mene. U uglu sobe dva lika na prigušenoj svetlosti. Dve pripijene konture, jedna vidljiva, druga poput senke. Glava uz glavu. Moje ruke oko nje prave čvrst prsten. Drhtala je. Slabašno se tresla u ritmu nečujne muzike. Nije jecala, tišina nas je okruživala.

Obraz uz obraz. Njen, vruć i natopljen suzama, kvasio je moj, još uvek hladan i crven od žurbe. Gledam u nju. Očekujem. Ona gleda negde izgubljeno u daljinu. Kapetan broda koji očajno stoji na pramcu tiho prihvatajući činjenicu da njegov brod tone u divljem moru loših sećanja i nerešive sadašnjice. Ko zna koga vidi pred sobom, kome viče u sebi, pred kim nemoćna popušta. Ko zna kome posvećuje svoju priču koju je do skoro pisala, kome tepala, govorila šta je muči, koga moli.

Suze. I mene su počele da peku. Prvo jedna, stidljivo i nespretno, pa druga, slobodnija i hrabrija. U njima slike njenog nemira, čvor koji nije mogla lako da odreši, noć bez mesečine da ulije nadu. Reka njih se slivala niz njene obraze padajući na priljubljena kolena, skupljena u grču. Mogla sam da je čujem kako govori: “ Šta čekaš? Promeni nešto.. “ , ali njena pitanja i reči ostadoše usamljeni, bez odgovora. Postojala je prepreka. Bila je tako slaba.

Nemoj. Ne mogu da ti kažem da će biti bolje, neće te to utešiti, nemoćna sam. Znaš, tako nekad samo iznenada dođe, poput letnje oluje. Izgrmi, iživi se i prođe. Posle grane sunce, pa i zaboraviš da je bilo tmurno.

Jednom mi rekoše da sreća samo čeka pravi trenutak da se pojavi. Nikada te nisam slagala, pa ni sada kada ti govorim da sam je videla. Tvoju sreću, zvezdu što je tek počela da sija. A kada bude došla, svi ćemo joj se radovati. Bosa ćeš veselo trčati poljima jagoda u beloj haljini, pevaćeš vetru, u kosi češ nositi venčić od poljskog cveća. Grejaćeš nas svojim osmehom, posipaćeš nam deliće svoje radosti na usijanu i ludu glavu. Golicače nas tvoj glas.

I zato ne očajavaj. Znam da je u tebi jako i osećajno srce, čujem ga kako kuca. Ona je tu, želi da te iznenadi. Nasmej se i pokaži bar malo optimizma, da budeš lepa kada je budeš srela. Gotovo je sa suzama. Oluja je prošla.

od Kapljica u Zemlji čuda