U beznađu

Kraj tebe sam. Pored stopala mi protičeš, neobično mutna. Kao da znaš zašto sam došla baš tebi. Da, pogodila si, inače bih samo zamišljeno sedela i divila se tvojoj lepoti. Nosi loša sećanja negde daleko. Pomozi. Vrati.

Noći su mi beskrajne, usamljenost je tako teška, a suze du presušile u mojim očima, nemam čime da ispunjavam vreme. I ono je odustalo od mene, ne mari više. Postajem senka, pored mene prolaze osobe nasmejanih lica, ne primećuju da bledim. Nestajem. Ne osećaju me. Sve manje pripadam njima, sve više ništavilu. Nemam svrhu kao ni žvrljotina na papiru kao primer neuspelog crteža. Sve više mislim da sam pogrešila. Da li je kasno za novi početak? Kome da se vratim? Ko će da me sačeka raširenih ruku i reći da sam nedostajala?

Nemir mi dolazi u društvu sa razočaranjem. Sumorno se smeju, osećam im zlobu u glasu. Gde sam izgubila svoju amajliju? Gde sam ostavila sačuvane parčiće sreće, prikupljene kada sam u albumu uspomena stavljala nove slike?

Nestalo je melodije, samo pregršt loše oblikovanih nota, izobličenih i bez smisla koje izleću iz munje kao raketa. Paraju vazduh, zaglušuju muk koji je usledio. Onda nastupi tama, pa tek negde u daljini ugledam da sviće zora. Meša svoje boje pomešane svetlošću sa malom dozom radosti i bori se sa crnilom. Javljaju mi se snovi, isto onako živi i raznobojni. Kao nekada. Nada mi govori da me nikada neće napustiti, stavlja mi maslačak u kosu. Jača, raste..

Pomislim kako je napokon gotovo, odahnem jer vidim ključ pred sobom. Shvatim da on ne otvara vrata koja su mi potrebna. Udaram glavom u zid. Ponovo. U beznađu dozivam motivaciju, bunovno vrištim, pitam se šta dalje. Upadoh u kovitlac nečega toliko užasnog da ga ni moje plavo sunce ne može obasjati. Sve suze ovog sveta dođoše da mi pomognu. Poče kiša.

Dete kome su oteli igračku. Bespomoćno sedam kraj tebe. Iste koja mi je skretala misli. Vredi li boriti se? Vredi li tragati i težiti nečemu što, možda, nikada nećeš dostići? Sanjati snove koji ne mogu postati stvarnost?

Reci mi, toliko si toga doživela, videla. Svaki problem ti je više nego poznat, znaš šta mi je potrebno da bih se oslobodila. Mnoge si odvratila, ostale prihvatala u svoj večni zagrljaj.

Zato i znaš. Znaš kako da svim snagama gurnem i sklonim kamen sa nečega što zovu srce, a ja komoricom u kojoj počiva duša. Kako da ponovo oživi ona stara ja koju svi znaju. Nemoj da ćutiš. Reci mi bilo šta, samo da shvatim.

Nisam izgubljena, zaboravljena. Čak i žvrljotine nekome nešto znače. Neko jedva čeka da se vratim. Svako pištanje može biti najlepša melodija. Da se posle svake tame rodi svetlost. Reci mi, molim te, reci da postoji i drugi način.

Advertisements
od Kapljica u Zemlji čuda

Sanjari

Sanjari,gde ste? Nisam vas davno čula. Vaši glasovi su se izgubili u mojoj glavi. Ne sećam se njihove boje, uzalud pokušavam da ih osvežim. Uporno vas tražim svuda, u licima običnih ljudi koje srećem u prolazu, u maskama, u vazduhu. Pomislih da se igrate žmurke sa mnom, samo što mene niste zvali. Pozivnica za igru nikada nije stigla. Veoma ste se vešto sakrili. Pogledala sam čak i najskrivenije uglove ovog sveta. Nema vas.

Nedostaje mi da slušam vaše priče, dogodovštine, vašu maštu koja nikada ne spava. Vaše snove, pažljivo satkane slovima ražličitih veličina i boja ispisanim na beskrajnim stranicama jave. Hoću da osetim vaš polet, da se bacim u koštac sa talasima energije i rizika. Da se prepustim, da postanem jedna od vas.

Sanjari. Mnogima ste apstraktni, ne uklapate se u njihovu slagalicu. Shvatam. Vaša čudnost mi budi radoznalost, tera me da mislim u nekom drugom smeru, inspiriše, oživljava.

Gde ste? Plašim se da ste zauvek otišli, da ste shvatili da uzalud trošim vaše vreme ne radeći ništa korisno. Želim još malo da vas držim u iluziji. Bar još koji put da vam govorim moje lude i besmislene ideje bez straha da ćete me ismevati. Da mogu da se zanesem, ponekad i požalim, da čujem vaše savete ili bar to da će biti bolje.

Sanjari, toliko toga se dogodilo. Izgubljena sam, bar se u poslednje vreme sve više tako osećam. Da li razumete koliko je teško glumiti sreću kada te opsedaju tužne misli? Kada sivilo zagospodari tvojim pogledom pa se na sve načine trudiš da ga obojiš? Deca mojih neiživljenih strahova me proganjaju. Vraćaju mi se. Moje vreme ne teče istim sjajem bez vas. Zato vas i tražim i ne nameravam da odustanem. Nadam se da i vi tražite mene. Da nisam previše duboko upala u ponor stvarnosti i prestala da postojim.

Psst, čini mi se da čujem nečiji kikot. Znam ga. Sanjari, ja sam ovde, čekam vas. Na starom mestu. Da, kao nekad ove hladne dane zagrejemo našim pričama i smehom. Da nastavite da sanjarite. I ja sa vama.

od Kapljica u Zemlji čuda

Stranci

Poznat si mi odnekle, mislim da te znam. Prepoznajem taj hod, taj stav, samouvereno držanje. Poznato mi to lice, te oči, te ruke. Možda sam do skoro bila srećna kad te ugledam, jedva čekala ponovni susret, možda sam sva uzdrhtavala kad bi se javio. Sećam se da si mi nedostajao kada sam otišla, da nisam želela da te vidim kada sam se vratila. Pamtim samo lepe stvari jer ne želim da mi loše uspomene bude gorak ukus i da me grize savest zbog nečega što sam uradila. Ili ipak nisam.

Sediš pored mene. Ruke su ti prekrštene na grudima, zauzeo si odbrambeni stav, kao da ne znaš kako da se postaviš. Ja sam okružena nekolicinom ljudi, ti isto tako, samo što je oko tebe jedna osoba manje. Slutim i pogadjam. Mene tu nema, iako mi nije jasno zbog čega. Do skoro nisi mogao da zamisliš da nisam pored tebe. Pitao si se kako je moguće da me nisi upoznao ranije. Zajedno smo čekali našu prekretnicu. Radovali se.

Tražila sam te. U sebi sam vrištala, dozivala te, molila, pokušavala da skrenem pažnju na sebe, tek toliko da ti pokažem da postojim. Za uzvrat sam čula samo tišinu. Dugu i monotonu, neprekidnu i zaglušujuću. Uporno rušiš sve ono što smo izgradili. Nije bilo nešto previše, ali dovoljno da jedno leto pamtim delom po tebi. To iščezava..

Izgleda da u pojedinim trenucima umrem kada ti to poželiš. I isto tako odjednom oživim za tebe, kada ti odlučiš. Povremeno me podsećaš na osobu koju sam htela da poljubim onog hladnog kišnog dana na Savi, a povremeno u tebi vidim jednu sebiču, ledenu stenu koju ništa ne može da otopi. Istu onu koja nije mogla da me čuje. Moj glas se gubi.

Gledam te, ne osvrćeš se. Zbunjuješ me, ali ne na onaj način kao ranije. Sada sam zbunjena jer sam shvatila da te ne poznajem. Reci mi, da li sam pogrešila?

Ko si zapravo ti??

od Kapljica u Zemlji čuda

Jedna priča o željama

Želje se poput papira oblikuju u brodove. Zatim im se udahnjuje život i sa nečijim nedosanjanim snovima čekaju određeni znak i odlaze na plovidbu u beskonašnost. Neki to rade sa radošću neizvesno iščekujući šta će se dogoditi. A neki..nekima je to nada i uteha. Možda poslednja prilika.

Nema tu neke posebne filozofije. Samo izađeš napolje, vidiš zvezdu padalicu i zamisliš nešto. Bilo šta. Šta god ti se u tom trenutku učini da ti treba, da bi volela, htela. To veče je bilo nešto posebno. Nisi morao potajno u sebi moliti slučajnost da je vidiš. Sada znate. To veče je bila kiša meteora, jedna koja se retko dešava, savršena prilika da zatvoriš oči i pošalješ svoj brod na daleko putovanje. Ali, koju želju odabrati, šta pomisliti??

Za zvezde padalice sam jedino slušala u pričama drugih ljudi. U mojoj..iako je jako lepa, nema mnogo toga da se kaže.

Jedini put kada sam videla zvezdu padalicu bilo je kada smo čekali zoru. Sećam se te noći. Jedna reka, mnoštvo zvezda, mesečina koja je osvetljavala nebo. Sedela sam i posmatrala. Divila se prizoru, pamtila svaki detalj, svaku izgovorenu reč. Misli su mi lutale duž te reke i gubile se nizvodno. Gledala sam je. Izgledala je kao i svaka druga zvezda na nebu. Odjednom je zasijala. Pre nego što sam uspela išta da kažem, dozvolila sam da me očara .Prepustila sam da me zabljesne njena svetlot, čak i pomislila da će se spustiti do mene. Delovalo je kao da traje čitavu večnost. Kao da su svi peščani satovi ovog sveta stali zarad tog trenutka. Bila sam zarobljena u vremenu između dva sveta. I koliko god bila opčinjena prizorom, ona se ugasila. Samo je utihnula poput muzike. Poželela sam..pa ono što sam u tom trenutku osetila da treba. Ono čemu sam se u potaji nadala. Imala sam razloga da se radujem i budem srećna. Sve što sam tad želela imala sam kraj sebe.

Nasmejana se vraćam u sadašnjost. Neodlučna sam. Ne znam šta da poželim. Trenutak odluke odlažem i odugovlačim. Nebo je bilo išarano oblacima i pokojom zvezdom. Ostalo mi je da čekam. Vreme je curilo poput peska. Stajala sam gotovo nepomično i čekala je. –Eno je! , neko je uzviknuo. Jedna srebrna tačkica parala je nebo svojim prolaskom. kao da i ona želi nešto u poslednjim trenucima svog života, dok se ne ugasi i možda ostane upamćena u nečijim uspomenama.

Jedan osmeh i onaj osećaj. Na usnama tiho izgovorena želja. Opet sam poželela nas dvoje. A želje se na kraju ipak ostvaruju, zar ne?

od Kapljica u Zemlji čuda