Propali svetovi i uzaludni snovi

Dugo me je slušao i klimao glavom. Kroz prste je provlačio cigaretu i povremeno ispuštao kratke oblačke dima. Iako je možda bio nezainteresovan za moje reči, trudio se da izgleda kao da želi da posavetuje i bude od neke koristi.

Moguće da samo voli dramske pauze. Možda samo nije znao šta da kaže, ili još gore, tačno je znao šta će reći, samo je birao prave reči. Trudio se da zvuči što bezazlenije kako ne bi trenutno stanje učinio još gorim.

Na kraju je rekao:

Ali draga moja, ovo nije Zemlja čuda, ti nisi Alisa, osvesti se. Dođavola više sa tom bajkom i tom pričom, završi je već jednom. Počni da pišeš nešto drugo, nešto lepo. Mani se tuđih reči, okani se onoga što je bilo. Sve je to u tvojoj glavi.

Umesto da nastavim dalje, ostala sam da tapkam u mestu izmišljajući nove svetove, nas u drugačijem svetlu i okolnostima, tražeći smisao i pokušavajući da prihvatim da verovatno posle ovoga više nikada ništa neće biti isto. Možda je tako i bolje. Moramo ponekad da se pomirimo sa tim da se dešavaju stvari koje će nas promeniti iz korena. Da ćemo postati nešto što nikada nismo ni slutili da ćemo postati, da će se probuditi naše mračne strane, nikom otkrivene. Moramo da shvatimo da ljudi odlaze, želeli to ili ne.

Želela sam da isečem kosu u kojoj sam nosila sve snove, mirise kojima sam htela da opčinim, mirise koje nisam želela da zaboravim, dim cigarete koju sam prvi put zapalila iz želje da se smirim, kao da bih time uspela da se otarasim svega što me muči. Želela sam da je pustim da ode u etar, mislila sam da ću biti lepša ako je nemam jer se samo hrabri usuđuju da urade tako nešto. Želela sam da uzmem makaze i teatralno uz histeričan smeh pomešan sa plačem, bez ikakvog reda, sečem pramen po pramen i bacam na pod.

Uvek sam znala da budem jaka na rečima kada sakupim dovoljno hrabrosti, ali nikada da se suočim oči u oči sa nekim. Umela sam da budem i previše iskrena tražeči isto. Ne znam kako sam nekim ljudima otvarala dušu i očekivala da će je držati kao malo vode na dlanu. Kako sam uopšte bila toliko glupa misleći da će se poneti zaštitnički prema meni, kako sam dozvolila da iskoriste to što znaju moje slabosti.

Sećam se da se nakon dugo vremena javio jer je čuo šta se dogodilo, i sećam se da sam mu rekla kako više nikad neću biti ono što sam bila. Ovo nije više moja Zemlja čuda, ovo je neki užas iz kog ne mogu da se probudim. Ipak, najteže mi je kada ostanem bez reči. Tada bih vrisnula ceo jedan svemir da mogu, ispričala sve ono što niko do tad nije. Ali ne mogu, jezik se zaveže, dah zastane u grlu i krene da guši, misli lude.

I srušili su mi se svetovi! Padali su i krvarili, a ja sam plakala i želela da se sve što pre završi. Želela sam da vidim dokle mogu bol da izdržim, želela sam da ispitam krajnje granice izdržljivosti svog organizma, htela sam da se srušim znajući da sam probala da odem korak više i postanem otpornija. Htela sam da se izložim fizičkom bolu kako bih umanjila psihički. Htela sam da plačem na sav glas i vrištim istovremeno na nekoj litici gde mi je ceo svet pod nogama. Ceo svet koji se rušio više nego sve civilizacije ikada. Svet, mali i bedan, koji sam želela da zagrlim svaki put iznova i iznova, žaleći što sam dozvolila da se polomi, moleći ga da se vrati, da će sve biti kao pre, pa čak i bolje. Lažna obećanja, izmišljeni horizonti. Ovo nije trebalo da postanem.

Uprkos svemu, nastavio je da me sluša i da klima glavom, kao da je beležio u nevidljivi notes beleške kao kada psihijatar sluša pacijenta. Izgledao je kao da želi nešto da kaže, ali da ne zna najbolji način da odabere prave reči. Sada sam stajala pognute glave, trudeći se da zadržim poplavu osećanja koja su me obuzela. Shvatala sam da je vreme da podignem glavu, da potrčim i odem što dalje odatle.

Na kraju sam poslednji put skupila hrabrosti, pribrala se i rekla:

Ovo više nije moja priča.

Advertisements
od Kapljica u Zemlji čuda

Duhovi u nama

I oko nas. Svuda oko nas. Prisutni u pesmama, mirisima, cveću, mračnim ulicama, kiši. U sitne sate, kada većina normalnog sveta uveliko spava, a ti se prevrćeš u krevetu razmišljajući na načine koji se kose sa tvojim zdravim razumom. Preispituješ neke odluke, pitaš se šta bi bilo da je nešto bilo drugačije. Trgneš se na zvuk. Oči ti se naviknu na mrak.

Gledaš u plafon zamišljajući da je vedro nebo iznad tebe puno zvezda. I sanjaš, sanjaš otvorenih očiju, proklinješ svoje misli, proklinješ i mrziš jer si bio povređen, zahvaljuješ se jer si srećan što je tako bilo, moliš se da ne loše stvari ne dešavaju. I pitaš se, o toliko pitanja postavljaš a pored tebe nikog da odgovori, lupi ti šamar i kaže da ideš da spavaš i da preteruješ! Da kaže osvesti se! Oni su znali zašto je tako najbolje i zašto su to uradili. Nismo videli istu budućnost, koliko god bili isti. Tu je bila najveća razlika. Nepremostiva.

Zato sam ovde. Proganja me ponekad, znaš li?

Gde je vreme kada sam mislila da je ceo svet moj?

Kuda idu sve moje želje, svi moji strahovi?

Da li ću ikada dobiti odgovor?

Hoću li biti srećna ako ikad saznam?

Možda jednom. Možda preterujem. Možda već znam ishod svih ishitrenih i glupih ideja koje se rađaju u doba kada ne možeš da zaspiš. Ako se nešto započne iz loše namere, ne može da se završi dobrim.

I zato, zaboravi. Papir je tu da sve trpi i ćutke klima glavom. Možda nikada to ne bih trezvena pomislila i ne bih sad pisala.

Ipak, sve je to iracionalno, samo slučajnosti i neki ožiljci, previše bledih sećanja, duhova.

Da, sve je to, samo, iracionalno.

od Kapljica u Zemlji čuda

Mama, poplavljeni smo

Niko nije verovao u toliku snagu vode. Nisam ni ja, 

Nikada nisam pomislila da će reka koju svakodnevno prelazim odneti i izmeniti sve što znam. Nisam verovala da u jednom danu možeš da izgubiš sve što imaš.

Kad sam bila mala deda mi je pričao o poplavi koja se desila davne 1981. Tada je Kolubara probila nasip i potopila grad. Tada je deo gde živimo ostao suv. Zbog toga sam odrasla s ubeđenjem da smo bezbedni, zaštićeni od takve vrste nesreće. Ali, nikada i nigde nisi potpuno bezbedan. 

Danima je padala kiša i u šali smo nalazili razloge zašto se to dešava. Drugi su komentarisali kako ćemo svi da poginemo u vodu, a treći su pevali Nojevu barku od Riblje Čorbe. Nažalost, malo kasnije će se ispostaviti da je sve to bila istina. 

Četvrtak je bio crn i sumoran. Hladan. Iz autobusa na putu do fakulteta videla sam mnoga dvorišta pod vodom, Baričku reku koja je podivljala, pumpe za vodu koje smiruju situaciju. Bilo je potresno, pitaš se kako je sad tim ljudima i da li im je voda ušla u kuće i šta će da rade ako se stanje pogorša. Ipak, pokušavaš da razumno rasuđuješ, misliš nije strašno, to je malo vode, proći će, biće ti ljudi dobro, njima se to povremeno dešava.

Panika je počela na putu do kuće kada vidiš da je Kolubara velika kao nikada do sada ali te umiruje to što znaš da postoji nasip i da je sve kako treba. Uvek je bilo. Bezbedni smo. Biće sve u redu. Neće nas ništa zadesiti. Nikad nije. 

Žao mi je što sam bila toliko naivna. 

 

Petak je trebalo da bude normalan dan, kao i svaki drugi kraj nedelje. Loše spavam i kao da čujem sirene. Sirene ko sirene, često se čuju. Bude me, kao i zvonjava telefona. Onda shvatam da se nešto dešava. Niko ne zove ujutru ako je sve u redu. 

Sećam se da je tad mama došla izbezumljena iz prodavnice. Kaže da je u njoj velika gužva, da hleba nema i da je mnogo ljudi na ulicama. Hitna pomoć i vatrogasci su stalno prolazili ulicom. Tog jutra nije bilo struje.

Želeći da je umirim i da pokušam da saznam šta se dešava, uzela sam telefon i našla vesti. Umesto da je smirim, zanemela sam, knedla mi je zastala u grlu a želudac počeo da igra.

Uspela sam da kažem samo:

Mama, poplavljeni smo. Obrenovac je pod vodom. Doći će i do nas.

 

od Kapljica u Zemlji čuda

Dnevnik uspomena i ponono zalutalih misli

Dragi dnevniče,

Otkad sam počela da sanjam, poželela sam da se snovi ostvaruju.

Htela sam da održim iluzije živim jer je bilo previše dobro živeti ih. Negovala sam uspomene jer su me podsećale na prošlost i na vreme koje je jednom prošlo i na ljude koji su se jednom dogodili. I pomogli mi da postanem ono što sam danas. Zahvaljujući njima sam odrasla i uspela da ostanem dete u duši. Svakodnevno pokušavam da budem jaka i da pred drugima ne pokazujem koliko lako mogu da se slomim, iako ne pobeđujem često. Danas, čini mi se da mi je uspelo. Da nisam izneverila njihova očekivanja, kao i da nikada neću. Da će, iako su negde daleko i na mestu koje je bolje od ove zemlje kojom hodamo, biti ponosni na mene koliko god drugima nedovoljno dobra bila.

Nedostaju mi svakog dana, a uvek imam osećaj da su kraj mene. Subotom im odnesem cveće i zapalim poneku sveću. Kažu da je dušama potrebna svetlost.

Image

Dragi dnevniče,

Otkad je odrastanje ovoliko bolno?

Htela sam da živim sa uverenjem da nije ovaj svet stvoren za loše stvari, da se dešava nešto lepo. Nešto, kako bi rekli drugi, na radost. A kako sam ostavila lutkice u kutiji na tavanu kod bake shvatila sam da moram da se borim. Verovatno kao i svi oko mene, na ovaj ili onaj način. Zato ponekad uzmem stare fotografije da se setim detinjstva koje je prošlo i da se smejem svom neiskvarenom izrazu lica devojčice koja je živela bezbrižno i srećno ne shvatajući stvarnost. Da gledam koliko smo se izmenili tokom godina, koliko smo porasli, koliko se promenio kraj u kojem živimo. Da shvatim koliko smo povezani i slični bili.

Image

Dragi dnevniče,

Može li čovek biti srećan iako nema sve što hoće?

Povremeno pomislim da to nije tačno. Ali, ima nečega u tome kada želiš. Onda se trudiš i nadaš i težiš nečemu i imaš volju da se probudiš sutra i sve ostalo. A zapravo, najednom sam shvatila da nije potrebno imati sve. Koliko puta mi se samo desilo da se ostvarilo nešto što sam htela i da sam shvatila da sam bila srećnija dok sam težila tome. Na kraju krajeva, kažu da život čine male stvari. A kada jednom naučiš da se raduješ sitnici i da je ceniš, znaćeš da ceniš istom merom i nešto veće.

Image

Dragi dnevniče,

Otkad sam slušala ulične svirače kako sa ljubavlju sviraju džez shvatila sam da je život lep.

I bila sam srećna. I koliko god mi falile neke stvari i nedostajale, nastojim da se držim onoga što imam i da zahvaljujem na onome što mi je dato. Jer je i to dovoljno. Potrebna je samo jedna smejalica da ulepša dan, malo Sunca i par lepih reči.

Image

od Kapljica u Zemlji čuda

Kultura – kako i zašto

fenomenalan tekst na koji će, nadam se, i ostali obratiti pažnju i učiniti nešto u cilju spovođenja ideje o proširivanju kulture 🙂

od Kapljica u Zemlji čuda

Srećom

Image

Srećom, postoje ljudi koji te vole.

Srećom, ima dana kada sija Sunce i kada te to raduje.

Srećom, imaš kome da se požališ i da mu pomogneš.

Srećom, život prihvataš kao lepe dane.

Srećom, sa tugom se boriš kada moraš.

Srećom, posle zime dolazi proleće.

Srećom, on je tu.

Srećom, i one su tu.

Srećom, možeš da sanjaš i dalje i da dostižeš svoje snove.

Srećom po mene, i dalje se nadam.

Srećom po nas, imamo jedni druge. 

od Kapljica u Zemlji čuda

Dnevnik izgubljenih misli

Image

San se završava tako što ponovo nameštam frizuru pred izlazak na scenu i opet nešto ne valja. Jasno vidim svoje lice u odrazu ogledala iako su mi snovi ponekad mutni i bez boje. Budi me hladnoća i zvuk alarma jer je počeo novi dan i moram da budem u koraku sa obavezama, a tako mi se ne ustaje. U poslednje vreme se teško rastajem od kreveta, uvek bih bar još koji minut odspavala. Ipak mi teže pada kada se odvajam od njega. Kada ustanem znam da ću ponovo leći. Kada se pozdravim sa njim plašim se da to ne bude i poslednji put.

Otkud znam ja da li ćeš se ti predomisliti jednog dana ili ne. Strah me je da se nadam iako sama pomisao na neograničeno vreme sa tobom mi zvuči previše primamljivo. Ali opet, tako je lepo nadati se. Onome ko je prestao da se nada samo reci da se želje ostvaruju ako ih dovoljno jako želi, ja znam.

Žurim da stignem na autobus jer ne volim da kasnim i moram da budem tačna. Kafu sam još bunovna skuvala i pijem je u žurbi, sama, dok mi peče jezik, bez trunke uživanja, i to ne do kraja jer na satu brojke vrište da nemam vremena. Napolju počinje da sviće ali se i dalje vidi pokoja zvezda.

Hladno je. Rekla sam ti već da mi je slaba cirkulacija i kada šetamo se trudiš da svojim prstima zagreješ moje, i uvek naše ruke završe zagrljene u džepu tvoje jakne. Dok hitam ka autobuskoj stanici ne stižem da mislim na to kako da se zagrejem jer sam navikla na sve vrste hladnoće. Samo je početak težak, ali i to je u redu jer sam i ja teška sa njim.

U autobusu čitam knjigu. Rekla sam ti jednom da mi je to način da se opustim i da uživam pošto mi je pogled na predeo kroz koji prolazim svakog dana postao monoton. Udubljujem se u čitanje toliko da zaboravljam na svet oko sebe, kao da mi nije važan. A jeste, jer, ipak si i ti u njemu. I još ljudi koje volim.

Probijam se kroz jutarnju gužvu koja mi je svakodnevica i približavam se železničkoj stanici. Vozovi. Obećao si mi da ćemo jednog dana putovati njime jer nikada ranije Imagenisam. I pričao si mi kako si kao mali sanjao da voziš baš jedan takav voz, sa nekoliko lokomotiva, koji ispušta paru uz simpatičan zvuk.

Smejalice.

Smejem se. Volim ovaj grad, ovaj dan i sunce što ga greje. Volim ovu jurnjavu, ove ljude, decu što se gegaju i igraju. Ne, ne preterujem, nisam patetična, samo ponekad želim da podelim sa nekim lepu reč kao parče kolača, pa da još neko bude srećan pored mene. Takva sam. Samoća mi nije strana, ali je ne želim. Svet mi je lepši kada se gleda iz perspektive više nas.

od Kapljica u Zemlji čuda

Deca koja gledaju u nebo

Nama je zajedničko to što smo kao deca sa divljenjem posmatrali zvezde padalice i zamišljali želju. U početku smo mislili da su to avioni koji voze ljude daleko, zatim zvezde koje su rešile da nam se približe. Danas znamo da su to delovi neke komete koja je ostavila trag svog postojanja na našem putu oko Sunca. I znamo da većina živi kratko kada uđe u našu atmosferu, tek toliko da bljesnu, osvetle noć i zadive slučajne posmatrače sa Zemlje.

 Image

Želeći da se upoznamo i združimo sa onima koji imaju ista interesovanja, kao i da proširimo znanje o ovoj pojavi, došli smo u Istraživačku stanicu Petnica početkom avgusta na Letnju školu meteorske astronomije. Visoke temperature jer je leto bilo u punom jeku, kao i radovi na stanici koji su još bili u toku nas nisu sprečavali da ispratimo predavanja.

Dobra komunikacija sa predavačima i mogućnost za postavljanje pitanja i diskusije o nekim problemima i tokom slobodnog vremena probudila je i još više zagolicala naše interesovanje. Podstakli su nas da razmišljamo i da budemo praktični, da zavolimo prirodu i naučimo da se snađemo u njoj. Naučili smo dosta toga. Počev od rukovanja koordinatnim sistemima, preko računanja vremena i snalaženja u prostoru, upoznavanja sa sazvežđima, preko poznatih meteorskih rojeva, njihovog porekla, sastava, životnog veka, divljenja ljudi kroz istoriju pa sve do priprema za samo posmatranje meteora.

Imali smo priliku da slušamo one koji su nekoliko godina ranije kao i mi pohađali Letnju školu, slušali njihove uspomene, njihova iskustva sa rojevima i posmatranjem, ono što su oni naučili. Bio je lep osećaj čuti sve to kao i sama pomisao da ćemo jednog dana mi biti na njihovom mestu i možda novoj znatiželjnoj deci objašnjavati i pričati zanimljive stvari vezane za školu i meteore.

Tokom dana smo pratili predavanja, nakon večere smo imali video predavanja koja su nam držali ljudi koji žive daleko i koji su bili voljni da nas upute u nešto novo, družili se sa ostalima u stanici, čekali i fotografisali izlaske Sunca.

Bili smo oslobođeni pritiska, atmosfera je bila opuštajuća i prijatna sve vreme, kao u porodici koja mnogo voli astronomiju. Svi mi zajedno, polaznici škole i predavači, bili smo kao porodica.

Verujem da bih mnogo propustila da nisam otišla tamo. I ne bih stekla nove prijatelje, niti bih naučila mnogo toga.

I svaki put kada izađem napolje i kada mi se posreći da ugledam zvezdu padalicu nasmejem se, poželim želju i setim se jednog nezaboravnog perioda i vremena provedenog u letnjoj školi meteorske astronomije. Mi smo deca koja gledaju u nebo i vole zvezde padalice. Mi smo meteoraši.

od Kapljica u Zemlji čuda

Čitam, dakle postojim.

Knjige su deo mene. Volim leto zato što tada imam najviše vremena za njih.

Volim knjige.

Image

Druga deca su za rođendan i Novu godinu tražila igračke. Ja sam tražila knjige. I počev od dana kada sam dobila na poklon svoju prvu knjigu, pa sve do danas, kroz moje ruke je prošlo nebrojeno parova korica hrapavih i glatkih. Knjige su bića koja mi plene dušu, koja me prate, pomažu da sazrim i podetinjim ponovo i ponovo.

U trenucima kada želim da pobegnem i da se sakrijem od stvarnosti, ušuškam se između poznatog mirisa hartije, štamparske boje i silnih znakova i kukica što su ispisani. I u trenucima kada se zaželim druženja sa likovima iz raznoraznih priča, kada se uželim razgovora sa nekim ko me shvata i ne zna obličje, ko oseća moje dlanove i moje misli, tada uzmem knjigu. Svaka knjiga predstavlja jedan svet za sebe, portal ka novim univerzumima, ljudima, stvarima, bićima, novoj paleti osećanja, svemu!

Image

Kada ne čitam, nisam sva svoja.

Kada čitam, tada dišem. tada osećam, tada volim i mrzim istovremeno, tada se saplićem o sopstvene misli, savetujem junake, slikam događaje, bojim slova, udišem reči. Naučim šta znači živeti.

Bogate mi svakodnevicu, za uzvrat ih pamtim i hvalim drugim ljudima. Lepo je videti stvari očima pisca, spoznati njegova razmišljanja, nemire i strahove, njegovu podsvest. Bojim ruže u crveno, letim ka Nedođiji, spavam stotinu godina, sedim ispod drveta i razmišljam o prolaznosti života, rešavam misterije. Još je divnije pronaći se među svim tim haosom i savršenim redom koji vlada. Zbog toga čitam, gde stignem, kad poželim.

Zato, šta čekaš? Leto je, pravac u prirodu, kraj reke, ispod drveta, klupici u parku, ležaljci ili travi, knjigu u šake i upoznaj svet napisan očima mnogih pisaca koji su hodali našom planetom.

Uživaj! Ja znam da hoću.

P.S. Predivna pričica skupljena u desetak minuta, govori o knjigama i čitanju na pravi način: http://www.youtube.com/watch?v=lLlOB1X72rc

od Kapljica u Zemlji čuda

Moj, a opet ničiji

Stavio je ruku na cilindar i naklonio se u znak pozdrava. Otišao je i svojim odlaskom je odneo hrpu papira, ideja i priča koje smo zajedno stvarali. Ostadoh da stojim, ostavljena da mašem na jednom peronu njegovog života pamteći miris njegove kože na vanilu i smog pri našim susretima.
Bilo je tako lako voleti ga i poklanjati mu svu svoju energiju i pažnju, ne ostavljajući ništa za kasnije. Bilo je lako prepustiti se, naša ljubav bila je vanvremenska, bezgranična, divlja i vrela. Jedno drugom smo bili suština, razlika i nestala duša.

Image

Jednom mi je rekao da se pazim rupa belih zečeva što kasne. Nisam obratila pažnju. A sve je počelo kada sam ugledala zvezdu padalicu i poželela njega. Tada sam se saplela i stropoštala u zečju rupu. I dospela sam u izobličen svet njegove stvarnosti, zaljubila se u njegove poglede na daljine i nebo, izmenila svoj svet! Tu, na prerazu snova i jave, tamo gde se svetlost zvezda ljubi sa kapljicama kiše stvarajući dugu, nisam bila stranac, neko me je opazio i prepoznao! Neko me je pronašao iza svih boja i maski iza kojih sam se skrivala.

Image

Njegove reči bile su molitva, izgovorene u trenucima mira sa željom da se on održi. Postao je moj sluga, senka koja me je verno pratila, padala pred noge, pokoravala se mojim željama i hirovima. Bio je veran, ali je u sebi krio mračnu stranu rđavog gospodara. Iz očiju su znale munje da mu sevnu, znao je da uguši smeh i da me silinom svog besa baci u najstrašniju tamnicu okovanu tišinom. Okretao je kolo sreće kako je želeo, davao mi povoda da ga volim i grlim. Davao mi je razloga da mu srce iščupam iz grudi i da se grohotno i zlobno smejem držeći trijumf u rukama. Menjali smo uloge brže od svetlosti što putuje, ljubili se, povređivali, bahatili se. Uništavali smo snove, gazili po njima, pa posle od ostataka sklapali nove, jače i bolje.

Silili smo se, radili šta smo hteli. Rekoše da je u ljubavi sve dozvoljeno, a nas nije bilo briga šta drugi govore. Mi smo koristili ono što nismo imali, tražili se po prošlosti, želeli u sadašnjosti, odvojili u budućnosti. Nakon njega vreme se pojavilo, na licu su se ocrtavala sećanja, a ja sam prelazila put svoje linije života bez imalo straha. Za njega više nikad nisam čula. Možda je negde srećan, neka druga devojka mu donosi proleće, obasipa ga toplinom i srećom. Ko zna.

Image

Mili, sećaš me se? Ja sam sve ono što ne možeš da kontrolišeš. Ja sam sve što si rekao da nikad neću biti, izobličena od tvojih dodira, otrovana tvojim poljupcima, osakaćena i izujedana rečima. Zamišljena devojčica, bledog tena i smaragdnih očiju u ogledalu. Slika tvoje podsvesti, tvojih iluzija.

ImageStavio je ruku na cilindar i naklonio se u znak pozdrava. Senko, posetioče mog života, dečače mojih snova, ostaj mi dobro! Želim ti dobre drumove i zvezdane noći. Ja ću biti tamo gde me okolnosti bace kao staru krpenu lutku koja je dosadila deci. Za slučaj da jednog dana poželiš da mi se vratiš. I za slučaj da ja jednog dana, namerno, nepažnjom ponovo poželim tebe.

od Kapljica u Zemlji čuda